Pi­še:Mar­ko Ko­va­če­vić


Pro­šle nedjelje sam bio u Mo­skvi na In­ter­na­ci­o­nal­nom fo­ru­mu mla­dih ,,Di­ja­log iz­me­đu mla­dih lju­di Ru­ske Fe­de­ra­ci­je i ze­ma­lja Bal­kan­skog po­lu­o­str­va’’ u or­ga­ni­za­ci­ji Na­ci­o­nal­nog sa­vje­ta za mla­de Ru­si­je, Ro­so­trud­ni­če­stva (Sa­ve­zne agen­ci­je za me­đu­na­rod­nu hu­ma­ni­tar­nu sa­rad­nju), Fon­da Gor­ča­kov za jav­nu di­plo­ma­ti­ju uz po­dr­šku Fe­de­ral­ne agen­ci­je za mla­de i Bal­kan­skog klu­ba, a sve pod po­kro­vi­telj­stvom ru­skog Mi­ni­star­stva ino­stra­nih po­slo­va. Taj fo­rum po­ka­zao je svu ozbilj­nost ru­ske dr­žav­ne po­li­ti­ke na svim ni­vo­i­ma. Ozbi­ljan od­nos pre­ma bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma i upu­ći­va­nje mla­dih Ru­sa na to da u bu­duć­no­sti tre­ba da se po­sve­te ze­mlja­ma Bal­ka­na ja­sno go­vo­ri ko­li­ko se ta­mo una­pri­jed raz­mi­šlja u vo­đe­nju po­li­ti­ke. Po­ka­za­na je sprem­nost da se iza­đe u su­sret sva­koj omla­din­skoj ini­ci­ja­ti­vi sa Bal­ka­na u us­po­sta­vlja­nju sa­rad­nje na ra­znim ni­vo­i­ma od kul­tu­re i raz­mje­ne stu­de­na­ta do sa­rad­nje u ra­znim pro­jek­ti­ma u ne­vla­di­nom sek­to­ru.
Sr­bi­ja kao ne­u­tral­na ze­mlja ko­ja se ni­je pri­dru­ži­la sank­ci­ja­ma ko­je je EU uve­la Ru­si­ji i u ovom slu­ča­ju ima naj­bo­lje po­zi­ci­je i la­ko se da­lo za­klju­či­ti da su i na ovom fo­ru­mu oni po­sma­tra­ni kao naj­zna­čaj­ni­ji fak­tor i naj­bit­ni­ji part­ner Ru­si­ma. Uosta­lom Ru­si iz kra­je­va van Mo­skve ko­ji su uče­stvo­va­li na fo­ru­mu ima­li su pri­jem je­di­no u srp­skoj am­ba­sa­di za vri­je­me tra­ja­nja fo­ru­ma što će re­ći da ru­ska zva­nič­na po­li­ti­ka pre­ma mla­di­ma iste upu­ću­je na čvr­šći osje­ćaj ve­za­no­sti pre­ma Sr­bi­ji i Sr­bi­ma, što je iz­vje­sno za­log za bu­duć­nost.
Pred­u­slov da dr­ža­va Cr­na Go­ra is­ko­ri­sti mo­gu­će be­ne­fi­te sa­rad­nje sa Ru­si­jom i na ni­vou po­li­ti­ke pre­ma mla­di­ma je­ste pro­mje­na vla­sti ko­ja se pri­dru­ži­la sank­ci­ja­ma ovoj na­šoj tra­di­ci­o­nal­no bli­skoj ze­mlji.
Naj­no­vi­ja is­tra­ži­va­nja jav­nog mnje­nja u Cr­noj Go­ri po­ka­zu­ju da sko­ro 70% gra­đa­na Cr­ne Go­re ne po­dr­ža­va uvo­đe­nje sank­ci­ja Ru­si­ji, što će re­ći sko­ro svo pra­vo­slav­no sta­nov­ni­štvo.
Mo­že­mo mi sa­da na apo­te­kar­skoj va­gi­ mje­ri­ti na­še od­no­se sa Ru­si­jom kroz isto­ri­ju. Ono što za­si­gur­no zna­mo je­ste da nas ni­kad ni­su voj­no na­pa­li i da su uvi­jek po­mo­gli u od­sud­nim mo­men­ti­ma. A po­ma­ga­li su i ma­te­ri­jal­no i du­hov­no, nov­cem i knji­ga­ma. Za­li­va­li su ovaj cvi­jet pra­vo­slav­nog srp­stva međ’ogrom­nim oto­man­skim ko­ro­vi­ma ovog pro­sto­ra da bi se iz nje­go­ve kli­ce či­tav naš na­rod oslo­bo­dio. Po­sto­ja­nje i op­sta­nak Cr­ne Go­re ključ­no je ve­za­no kroz isto­ri­ju za Ru­si­ju. Oni ko­ji Cr­noj Go­ri ki­da­ju te ve­ze vo­de je u ne­sta­nak. To je valj­da svi­ma ja­sno.
A sa­da, kao po­to­mak srp­skih gor­šta­ka iz ovih na­pa­će­nih cr­no­gor­skih br­da, mo­ram opi­sa­ti i svoj su­sret sa Ru­si­jom, po­ma­lo ep­ski, ro­man­ti­čar­ski, sa umet­nu­tom do­zom li­ri­ke, ono­li­ko ko­li­ko sam u sta­nju. Na­ši su pre­ci kad ni­su ima­li ri­je­či da is­ka­žu lju­bav pre­ma Ru­si­ji pu­šta­li su­zu, onu ko­ja je u svim tu­ga­ma i ne­sre­ća­ma na­šim iz­o­sta­ja­la, jer ni­je mo­gao je­dan gor­štak i bo­rac za srp­ski op­sta­nak pod Tur­ci­ma da­ti se­bi za pra­vo da mu se ona ot­me, a eto oti­ma­la se sa­ma kad bi gr­lo i mi­sao za­sta­li ne­ma­ju­ći ri­je­či da opi­šu lju­bav pre­ma ve­li­koj sla­vjan­skoj ze­mlji na is­to­ku i nje­nom hri­sti­jan­skom ca­ru.
Koraknu­vši na Cr­ve­ni trg i opi­pav­ši oči­ma lje­po­tu Cr­kve Sve­tog Va­si­li­ja Bla­že­nog kao da sam do­pu­nio is­ku­stvo svih mo­jih pre­da­ka jer se po­ra­do­va­lo svo mo­je bi­će, du­ša, sr­ce, mi­sao, kr­vo­tok. Osje­ćao sam kao da je jed­na ve­li­ka, ja­ka i ogrom­na že­lja, sta­ri­ja od me­ne, ostva­re­na, ova­plo­će­na. Kao da je ar­he­tip upot­pu­njen. On mi je od­mah do­šap­nuo da su cr­ve­na bo­ja ko­ja kra­si trg i nje­go­va lje­po­ta na­lik na bo­žur.
I za­i­sta je­ste ta­ko. Cr­ve­ni trg je bo­žur čo­vje­čan­stva. Cvi­jet Ru­si­je, za­li­van kr­vlju, ko­ji je sa­brao to­li­ka pro­stran­stva, ste­pe i ri­je­ke, su­za­ma i mo­li­tvom.
Kr­sto­vi i ro­mej­ski dvo­gla­vi or­lo­vi oko­lo svje­do­če po­bje­du. Cr­ve­ne zvi­je­zde, pe­to­kra­ke go­vo­re nam ka­ko se u dva­de­se­tom vi­je­ku, tom Fa­nu­i­lu ru­ske isto­ri­je, Ru­si­ja po­put Ja­ko­va rva­la sa Bo­gom, a po­tom se kao što se Ja­kov vra­tio u Ha­nan po­sle go­di­na skri­va­nja i ona vra­ti­la se­bi. Či­ste du­še, sa cr­ve­nim bo­žu­rom u ru­ci.
Ta­ko Sr­bi, maj­či­cu, gle­da­ju. Ve­li­ku Ru­si­ju iz ko­je su nam ni­ca­le na­de po­sle svih stra­da­nja. Na ko­ju mi­sli­mo kad ne da­mo Ko­so­vo. Za ko­ju se mo­li­mo kad sa­di­mo bo­žu­ro­ve. Ko­ja je zu­blja na­še po­mr­či­ne, ko­ja ne gu­bi ni­kad svje­tlost i na či­ji pla­men, kad na­še tmi­ne raz­go­ni­mo, pri­sla­nja­mo vo­sak mo­li­tve­ne svi­je­će.
I ta­ko ja omi­ri­sah bo­žur čo­vje­čan­stva ko­ji me na bo­žu­ro­ve ko­sov­ske sje­ti. Pa mi se u kra­ju oka u mo­skov­skoj no­ći ja­vi­la su­za Ko­so­va. Ona ko­ju svi mi is­pla­ku­je­mo. Ko­ja nam mu­ti vid ali ko­ja se još ne od­ru­blju­je. Ko­ja če­ka da se u oslo­bo­đe­nom Pri­zre­nu pu­sti. Po­ma­lo po­tre­sen i van se­be pro­zbo­rih – Ho­će li Ru­si­ja umje­ti da pje­va kao što su Sr­bi pje­va­li o njoj...
U okvi­ru ovog fo­ru­ma, u su­sret go­di­šnji­ci na­pa­da na­ci­stič­ke Nje­mač­ke na SSSR, po­sje­ti­li smo mu­zej Ve­li­kog otadž­bin­skog ra­ta i tom pri­li­kom po­lo­ži­li cvi­je­će pa­lim bor­ci­ma, pred vječ­nom va­trom ko­ja go­ri nji­ma u čast.
Ru­si su po­mi­ri­li svo­je raz­li­ke, sa­hra­ni­li i opla­ka­li sve svo­je mr­tve, svje­sni da ogrom­ni ru­ski mač mo­že da ima pra­vi­lan za­mah sa­mo sa obje svo­je na­kr­sni­ce.
Is­kuj­mo i mi po­no­vo naš mač. Na­lik onom ko­ji no­si Hri­stos na fre­sci u De­ča­ni­ma, ko­ji će raz­gr­nu­ti ko­ro­ve sa bo­žu­ro­va i do­ni­je­ti nam slo­bo­du.